Južne vesti su posetile Spasiće, koji inače nisu bili muzička porodica, sve dok Aleksa nije odlučio da život praktično posveti ovoj vrsti umetnosti, a potom tu ljubav preneo i mlađim sestrama.
Rođen je 2000. godine u Aleksincu i kaže da mu se još kao klincu dopala violina, pa je deda odlučio i da mu je kupi kako bi mogao da vežba. Priseća se da je bila pogrešne veličine, pa je odmah, kako u šali kaže, naišao na kamen spoticanja, koji ga ipak nije sprečio da počne da svira.
Snašli smo se, profesori su nas posavetovali i krenuo sam da sviram. Bilo je dosta problema, jer Aleksinac je mala sredina, malo je prilika, malo informacija. Niš jeste dosta blizu, ali u to vreme to je bilo drugačije nego danas. To je bilo pre 15 godina, 2007. godine sam krenuo da sviram. Bilo je i dosta finansijskih poteškoća, jer sviranje je jedan skup sport, zahteva dosta investicija. Violina može da se kupi i kod Kineza za 100 eura, ali daleko od toga da je to dobra violina. Ali trud, rad, podrška škole i opštine i uspeo sam da krenem ka svom cilju – priča Aleksa.
Potom je Srednju muzičku školu upisao u Nišu i priznaje da je tada sve postalo lakše i išlo brže. Takmičenja nije voleo, ali kaže da su neophodna da bi mlad muzičar postao prepoznatljiv. Voleo je da svira, pa ga je to održalo na putu do profesionalnog muzičara, čime danas može da se pohvali.Ipak, ističe da ljubav prema violini nije bila dovoljna, već smatra da je najbitnija disciplina.
Jer svako voli da radi nešto kad mu je to lepo da radi, ali kada to postane teško, to su trenuci kada na primer moji drugari idu da se igraju, a ja idem kući da vežbam. Jednom sam se sa rekreativne nastave, koja traje 7 dana, vratio sam posle 3 dana sa Zlatibora autobusom, da bih išao na takmičenje, mislim da sam bio možda treći razred. To su sve neke poteškoće, zato mislim da nije samo ljubav dovoljna, nego i želja da se taj cilj ostvari i disciplina da se to sprovede. Ljubav je možda tu jedno 20 %, a ostalo je rad, disciplina, odricanje i želja na kraju da se dođe do cilja, verovanje u taj proces – ističe.
Smatra da danas većina mladih nema tu disciplinu, a mnogi ni podršku najbližih, jer ističe da je njegova porodica uvek bila tu da ga podrži i da mu vetar u leđa na putu ka ostvarenju dečačkog sna.
