Пише Светлана Цеца Матић
“ У ДАНУ КАДА ЈЕ СРБИЈА ИЗГУБИЛА СЛОБОДУ, У ЧАСУ, КАДА ЈЕ ЦЕО МОЈ НАРОД ПОСТАО ЗАТОЧЕНИК, ЈА САМ ОСЛОБОЂЕН. ОСЛОБОДИЛИ СУ МЕ НЕМЦИ, НАРОД КОЈИ НИКАДА НИСАМ ВОЛЕО И ПРОТИВ КОГА САМ СЕ БОРИО ЦЕЛОГА ЖИВОТА. СУДБИНА СЕ ПОИГРАЛА СА МНОМ- ПИШЕ У МЕМОАРИМА ЂОРЂЕ КАРАЂОРЂЕВИЋ „.
Макар једном у животу споменули сте село Горња Топоница, најчешће у подсмешљивом или вицкастом смислу. Сигурно је вам је најпрепознатљивија као терен на коме се налози болница за оне чије душе „нису издржале „ , смештено на двадесетом километру старог, „цариградског, “ пута који води од Алексинца ка Нишу ( а, некада , од Цариграда до Београда)
А знате ли да се у кругу Болнице за душевне болести налази и дворац кнеза Ђорђа, несуђеног краља који је у српској „игри престола“ завршио као изопштени члан династије Карађорђевић?
Породица краља Петра је живела на Цетињу код краља Николе у периоду 1883—1894. Тада је у Србији на власти била династија Обреновић и они су на Цетињу, на неки начин, били у политичком избеглиштву. Овде су рођена сва Петрова и Зоркина деца, па самим тим и Ђорђе 17. октобра 1872. године. Добио је име према своме прадеди Карађорђевић, оснивачу династије и Првог српског устанка .
Принц је ишао у војну школу у царској Русији, био је то Кадетски корпус цара Александра II. Често је тада од својих другова кадета скривао своје племићко порекло, тј. да му је деда црногорски књаз Никола чије су две ћерке, Ђорђеве тетке биле удате у Русији за племиће. Његово школовање овде прекинуо је Мајски преврат 1903. када је у Србији убијен краљ Aлександар Обреновић и његова жена краљица Драга. Одлучено је да нови краљ буде кнез Петар Карађорђевић, који је тада живео у Женеви. Од 1903 Ђорђе је имао титулу престолонаследника, као најстарији краљев син.
Његова прека нарав доводи га у многе неприлике, био је у непријатељству са моћником тадашње политике Пашићем, Аписом и официром Петром Живковићем За разлику од њега, Петров млађи син Александар је био дипломатског и тактичног духа, самим тим и Пашићев миљеник. Друговао је са Миком Аласом
Живот се поиграо са краљевићем Ђорђем Карађорђевићем, а уједно се тиме поиграо и са нашом историјом. Да је он – пргав, Србенда, патриота пар екселанс, храбар као Херакле – наследио свог оца краља Петра И на српском трону, свакако не бисмо видели Југославију.
Према званичној историји, преломан тренутак у његовој одлуци да абдицира у корист брата Александра била је смрт посилног Стевана Колаковића коју је изазвао сам Ђорђе. Он је био толико бесан на свог дворског послужитеља да га је шутнуо ногом у стомак, од чега је Колаковић преминуо после неколико дана. Дана 27. марта 1909. тада 23-годишњи Ђорђе препустио је будући престо млађем брату. У мемоарима „Истина о мом животу“ Ђорђе пише како је Колаковића ударио јер овај није предао писмо некој девојци, наводно јер га није ни нашао у престолонаследниковој соби. Ђорђе, који иначе није имао добре односе са Драгутином Димитријевићем Аписом (организатором Мајског преврата), председником владе Николом Пашићем, и генералом Петром Живковићем сумњао је да они – у спрези са Александром – кују заверу да га склоне из поретка наслеђивања и болници у Горњој Топоници у Нишу. Краљ Александар је издао званично саопштење да му је брат нервно оболео.
Према неким сведочењима Ђорђе је заиста био склон испадима, неурачунљивом понашању и опсесијама да га неко шпијунира и прогони али многи су незванично причали да је био жртва сплетки и да су лекарски извештаји измишљени. Неки његови пријатељи, међу којима је био и Мика Петровић Алас, остали су му верни до краја.
Ни кнез Павле, намесник после Александровог убиства у Марсељу 1934, није ослободио Ђорђа из луднице већ су то учинили Немци.
„Судбина се поиграла са мном“, пише даље Ђорђе у мемоарима. „У дану када је Србија изгубила слободу, у часу када је цео мој народ постао заточеник, ја сам ослобођен. Ослободили су ме Немци, народ који никада нисам волео и против кога сам се борио целог живота“.
Немци су му нудили да буде владар окупиране Србије или барем да се пресели на Бели двор, што је он одбио и тиме стекао поштовање народа и комуниста, због чега је био једини потомак Карађорђевића коме није било одузето држављанство и забрањен боравак у Србији.
После ослобођења Београда, Ђорђе се састао са генералом Пеком Дапчевићем да му честита на победи, али је одбио његову понуду да му држава обезбеди аутомобил и личног шофера. Ђорђе је рекао да му је довољан и његов бицикл.
Нова власт му је доделила пензију.
„Има живих сведока који су га више пута видели у Топчидерској шуми у шетњи са Јосипом Брозом“, пише историчарка Зорица Јанковић.
Године 1947. оженио се Радмилом Радоњић. Нису имали деце.
Умро је 17. октобра 1972. у Београду, а сахрањен је на Опленцу, у задужбини свога оца.
Фотографије КНЕЗА ЂОРЂА преузете су са интернета, остале фотографије су власништво сјата
