Пише др. Живомир Николић
Освануо је летњи сунчани дан. Била је недеља, нерадни дан. Мирко је волео ујутру дуже да лешкари у кревету када не мора на посао. Укључио је телевизор, а уз кафицу запалио и прву јутарњу цигарету. Размишљао је како да проведе дан, он, стари нежења? Дан је као створен за љубав.
– Како доћи до добре женске? – размишљао је Мирко слушајући леп цвркут птица, уз мирис баштанског цвећа испод отвореног прозора. Дошао је на идеју. Блефирање пали у карташким играма, а и сам живот је игра за себе. Ваља испробати смишљени трик, али не у месту где те већина познаје. Најбоље је тамо где си странац.
После лаганог доручка Мирко се обријао, окупао, добро намирисао и пристојно обукао. Пошто је било топло време, обукао је плаву мајицу кратких рукава, фармерице и беле патике шангајке. За сваки случај понео је мало више новца. Креснуо је ауто марке застава 101 и упутио се за Ниш. После пола сата Мирко је већ био у Нишу. Паркирао је ауто и пошао на планирани радни задатак.
Шетао је градом и меркао потенцијалне жртвице. Пажњу му је привукла лепа црнка, дуге косе, згодна, са црном ташницом у десној руци. Без размишљања се упутио за њом, јер је жена била привлачна, средњих година. Ишао је журећи к њој. Када је госпођа застала испред пешачког прелаза, Мирко је искористио прилику. Затвори јој очи отпозади. Жена је била збуњена, није знала о чему се ради? Када је Мирко склонио руке, жена се нагло окренула и видела непознату особу иза себе. Уследио је смех и Мирково дубоко извињење:
– Извините, молим Вас! Грешка! Јој, како само сличите мојој сестри од тетке, када бисте само знали? Ама, исте сте, исте! Као да сте близнакиње – заврши Мирко.
– Ништа, ништа – одговорила је дотична госпођа. – Догађа се то. Има сличних људи. Може то и мени да се деси – завршила је непозната особа врло озбиљно.
Мирко се клањао и даље, и просто молио за опроштај, а у себи је хтео да пукне од смеха. Док се то догађало, муж дотичне госпође је преко пута улице седео у парку и све то посматрао хладећи се пивом. То му је било јако симпатично и слатко се насмејао. Није могао ни да наслути намеру непознатог господина. Није знао да је Мирко, уствари, прави „кобац на згодне кокице“. Устао је и радознало пришао месту догађаја. Баш га је занимало ко је тај човек што је тако препао његову супругу, а њега слатко насмејао. Пришавши Мирку, рекао је:
– Пријатељу, за ово имаш пиће од мене! Да се упознамо! – рече и пружи руку. – Ја сам Станко.
– А, ја Мирко – одговори збуњено, незнајући ко је сад, па овај?
– То је мој супруг – објасни госпођа. – Ред је да се и ја представим. Ја сам Драгица – рече и пружи руку Мирку.
– Е, сада ја водим на пиће, ја частим – смејући се, рече Мирко.
– Договорено! Једва дочека Станко – и пођоше према Амбасадору.
Идући полако, Мирко примети да га госпођа радознало мерка: Аха, биће ту нешто, помисли у себи. Брзо су стигли до хотела и заузели слободан сто у углу хотелског ресторана. Још се нису ни сместили, а конобар је већ био ту:
– Изволите, молим вас! Шта бисте наручили?
– Шта ћете, Драгице? – каваљерски се обрати Мирко.
– Кафу без шећера – тихо одговори она.
– А, Ви, Станко? – и њеног мужа упита Мирко.
– Ја бих нешто конкретно – одговори он. – Које жестоко пиће имате? – обрати се конобару.
– Вињак, коњак, лозу, добру домаћу… – поче да набраја вижљасти конобар тршаве косе.
– Ја бих домаћу, али дуплу! – одлучи се Станко.
– Тако те волим! – радосно рече Мирко. Одмах је приметио да је алкохол на његовој страни.
– Ја ћу кафицу, као Драгица, али дуплу, као Станко, само слађу – изјасни се и Мирко, и сви почеше гласно да се смеју.
– Како се нађосмо, овако сложна браћа усред Ниша? – задовољно рече Мирко.
– Мајка рађа, бог угађа! – двосмислено и мудро допуни Драгица.
Све је стари лисац Мирко брзо укапирао и крадом испод стола нагази Драгицу. Приметио је благи осмех на њеном лепом лицу. То га је охрабрило. То је знак одобравања, помислио је. Кафа се још није ни прохладила, а Станкова чашица са ракијом била је празна. Одмах је Мирко дао знак конобару за још једну дуплу.
– Немој, попићу је! – нашали се Станко.
– Без устручавања – одговори Мирко. – Може ли за Вас нешто слатко? – обрати се и Драгици.
– Не, хвала! На то нешто слатко поћи ћемо код нас, да се реванширамо. Ми станујемо врло близу, у оној трећој згради одавде – одговори Драгица.
– То сам и ја мислио да предложим – допуни Станко.
– Није потребно, хвала – као нећка се лукави Мирко.
– А, не! То без говора! – изричито и гласније рече Станко.
– Договорено! – пристаде Мирко.
После пар минута Мирко галантно плати рачун и упутише се према стану. Стан је био на петом спрату, трособан и лепо уређен.
– Осећај се као код своје куће! – охрабри Драгица Мирка.
– Одакле ти оно беше? – упита га Станко.
– Ја сам из Алексинца – одговори Мирко.
На тренутак, Мирко, у комотној дневној соби остаде сâм. Гледао је телевизор и пушио цигарету. Кроз пар минута домаћини се вратише. Станко са флашом ракије у руци, а Драгица са чинијом разних слаткиша и колача. Њих двоје су се сладили, а Станко се налевао шљивком. Домаћини су објаснили Мирку да су им ћерке прекјуче отпутовале на море. Петнаестак дана биће сами, а Мирко им исприча како живи сâм, како је окорели нежења који воли слободу. Док се Драгица постарала и за неки ручак, Станко је од силног пића почео да дрема на оној летњој врелини.
– Нека те не чуди – рече Драгица Мирку. – Код њега је то свакодневна појава. Напије се и спава по три сата као заклан.
Пун погодак, помисли Мирко. Имам њух за жене, свака ми част, хвалио је у себи самога себе.
Тако је и било. Станко је без извињења напустио друштво и убрзо се зачуло гласно хркање у суседној, спаваћој соби. У међувремену је газдарица обукла лепу летњу кућну хаљину у којој је гостила симпатичног, неочекиваног госта.
Као да ми га Бог посла`, мислила је у себи. Мирко је почео све више да је гута погледом. Пожелео је да јој промаја подигне свилену, полупровидну хаљину и открије њене јаке бутине. Ни она није била равнодушна.
– Па, ето, ја сам, као што ти рекох, без жене, а бићу слободан да приметим и теби треба мушкарац – рече Драгици зајапурени Мирко.
Постао је мало слободнији гост. Она је заћутала на тренутак, а Мирко настави:
– Могли бисмо да се дружимо, удружени смо јачи! – предложи Мирко.
Драгица ћутећи поче да му се приближава. Њему би јасно шта жели и баци јој се у загрљај. Почеше да пљуште врели пољупци. Драгица га стисну мало јаче и поче убрзано да уздише. Убрзо се загрљени нађоше на оближњем кревету. Љубавни чин потраја кратко, али довољно за почетак. Нешто због страха, нешто због врућине, а нешто и због превелике жеље. После умивања хладном водом, видело се задовољство на њиховим лицима. Драгица му је села на крило, а Мирко је нежно мазио и мрсио њену бујну црну косу.
– Волим нежне и паметне мушкарце – рекла му је Драгица, када јој је објаснио смишљени план за контакт. После дужег ћаскања и мажења разменили су бројеве мобилних телефона. Мирко се срећан и задовољан вратио кући, а Станко је остао да доспава. За то време Драгица се лепо истуширала и задовољна легла у кревет са књигом у руци Он је створио занос. Читајући књигу и она је исцрпљена слатко заспала. Често је размишљала о алексиначком лисцу и нежењи Мирку.
Мирко је годинама успешно примењивао проверени рецепт удварања и закључио: Најлакше се пецају рибице којима прво затвориш очи!
Но било је и неприлика. Једном се лукави Мирко упути за лепом плавушом. На његову несрећу, њу је пратио и јако љубоморни муж. Тек што јој Мирко шаком затвори очи, неко га шчепа неким канџама за врат. Мирко жену брзо пусти, али овај њега неће. Још поче да виче и псује.
– Па, ти ли ћеш да се иживљаваш над мојом женом, мајмуне један!? Задавићу те! – и поче још јаче да му стеже врат.
Када је Мирко почео да се гуши, овај га пусти. Окрену се Мирко да види давитеља, кад доби снажан ударац испод десног ока.
– Немојте, молим Вас! Била је грешка, пријатељу!
– Ма, знам ја те сељачке форе! – љутито настави љубоморни муж.
После краћег убеђивања разиђоше се. Све време жена је стајала, збуњена и уплашена, као укопана.
Сутрадан, Мирку је било затворено десно око од силног ударца. С овим случајем Мирко је потврдио ону народну: Док један не зажмури, други не може да прогледа!
