Srbija je zemlja koja istovremeno ima jaku valutu i slabu privredu, rekordne strane investicije i najniži privredni rast u regionu, impresivne fiskalne rezultate i depresivan životni standard, nisku stopu nezaposlenosti i mali rast produktivnosti.
Ovaj skup krajnosti i paradoksa zapravo je najbolji opis srpske ekonomske stvarnosti, u kojoj je obećana prosečna plata od 500 evra i dalje nedostižan sveti gral.
I dok se u ovdašnjoj stručnoj javnosti vodi polemika da li ćemo taj prag pristojnog životnog standarda preskočiti ove ili tek za nekoliko godina, suština je da prosečan Srbin neće živeti kao prosečan Evropljanin bar još nekoliko decenija. Na to ukazuje analiza Svetske banke, prema kojoj će, ako duplira stope privrednog rasta, naša privreda stići evropsku tek za 20 godina.
Pritom, analitičari ove međunarodne finansijske institucije računaju da će Srbija, ako se rast nastavi po stopama od tri odsto, Evropu stići tek za 50 godina. Zvanična statistika nedavno je objavila procenu da je rast bruto domaćeg proizvoda u 2016. godini iznosio 1,9 odsto. To je najniži privredni rast u regionu, ukoliko ne računamo Makedoniju, koja je zbog političke krize imala pad ekonomske aktivnosti.
Budžet za prošlu godinu bio je skrojen na osnovu pretpostavke da će rast iznositi tri odsto, a predsednik Aleksandar Vučić očekivao je i veće stope rasta. Na kraju godine kao epilog imali smo očaravajući budžet i razočaravajući privredni rast. Krivci za to identifikovani su već u prvoj polovini godine. Još tada, uprkos brojim osporavanjima, bilo je jasno da samo od boga i Milorada Grčića, v. d. direktora EPS-a, zavisi hoće li Srbija ostvariti planirane stope rasta. Pad proizvodnje u energetici i poljoprivredi nadležni su uglavnom pravdali lošim vremenskim uslovima: mrazom i sušom. Ako su i u regionu vladali manje-više isti vremenski uslovi, kako to da je prosečan rast u našem komšiluku bio čak 4,5 odsto? I kako Srbija može da duplira svoje stope rasta da bi polako mogla da pristiže zemlje centralne i istočne Evrope?
Za Danka Brčerevića, glavnog ekonomistu Fiskalnog saveta, suša i mraz su izgovori. Jer, čak i da se ovi privremeni faktori isključe (energetika i poljoprivreda), naš rast prošle godine iznosio bi svega 2,8 odsto, što je i dalje daleko ispod regionalnog proseka, koji je u 2017. iznosio 4,5 odsto.
– Ako ocenjujemo ekonomsku politiku, onda jeste veliki uspeh što je makroekonomska stabilnost postignuta. Međutim, to jeste neophodan, ali ne i dovoljan uslov za veće stope privrednog rasta. Uprkos makroekonomskoj stabilizaciji, koja se ogleda u niskoj inflaciji, stabilnom kursu i suficitu u budžetu, naš rast je i dalje među najnižima u regionu. U poslednjih pet, šest godina privredna aktivnost u Srbiji porasla je za nešto više od pet odsto, dok su privrede zemalja centralne i istočne Evrope istovremeno porasle za više od 15 odsto, a Rumunija je, na primer, imala rast od čak 25 odsto – kaže Brčerević.
To jednostavno ukazuje da moraju da se sprovedu i reforme koje će podstaći investicije koje utiču na povećanje privrednog rasta, dodaje naš sagovornik.
– Kada je o ambijentu za investiranje reč, uprkos napretku na referentnim listama, mi i dalje najlošije stojimo kada je reč o poštovanju ugovora i drugim indikatorima koji su vezani za vladavinu prava – podseća Brčerević.
Ekonomisti već imaju računicu. Da bi Srbija duplirala stope rasta neophodno je da se ukupne investicije sa sadašnjih jedva 18 odsto povećaju na 25 odsto BDP-a. Tek tada bi mogao da se ostvari godišnji privredni rast od oko pet odsto.
Niske investicije od oko 18 odsto BDP-a ukazuju da je naš investicioni ambijent nepovoljan – kaže Milojko Arsić, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta. – Za održiv ekonomski napredak potrebno je da ukupne investicije u narednim godinama rastu za 10 odsto brže od rasta BDP-a, dok ne dostignu oko 25 procenata svega stvorenog u jednoj godini. Bilo bi poželjno da udeo stranih i javnih investicija bude po pet procentnih poena, a privatnih 15 odsto. Strana ulaganja su već na tom poželjnom nivou. Čak i iznad toga. Dok je kod domaćih investicija neophodno da se njihov udeo poveća sa 10 na 15 odsto. To što su domaće privatne investicije niske, a strana ulaganja visoka, najverovatnije ukazuje na to da je privredni ambijent mnogo bolji za strane, nego za domaće investitore. Možda je to tako jer su stranci veliki korisnici subvencija, država im pomaže da premoste birokratske prepreke i ujedno su zaštićeni od nefer i nelojalne konkurencije – zaključuje Arsić i dodaje da bi udeo državnih ulaganja trebalo da se poveća sa sadašnjih 3,5 na pet odsto.
Da u Srbiji jedna firma može da pomrsi račun, ove godine svedoči primer EPS-a. Zbog pada proizvodnje u oblasti električne energije u prvom tromesečju rast je bio manji od očekivanog. Ovo nije prvi put da jedno preduzeće utiče na rezultat cele privrede. Svojevremeno su odlazak „Ju-Es stila” i njegov loš poslovni rezultat uticali na privredni rast u 2011. godini. Takođe, investicije „Fijata” i NIS-a su, 2013. godine, povećale srpski BDP.
Da i vremenske prilike mogu znatno da utiču na rezultat, pokazuje i izjava nekadašnjeg premijera Aleksandra Vučića koja se odnosi na julske kiše. Za razliku od 2017, godinu ranije vremenske prilike bile su blagonaklonije prema srpskom BDP-u. Tako je 14. juna 2016. godine mandatar za sastav nove vlade Aleksandar Vučić rekao da je Srbiji „potrebna jedna dobra kiša oko 25. jula” kako bi prinos kukuruza bio dobar i kako bi privredni rast bio veći od 2,5 odsto. Nebo iznad Srbije otvorilo se tačno tog dana. Kao naručena, kiša je počela da pada baš u ponedeljak, 25. jula, i padala sve do vikenda na njive sa kukuruzom. Na kraju godine privredni rast iznosio je 2,8 odsto.
