ЗНАМ ДА СИ СТИГАО, ФЕБРУАРЕ,
УНЕЗВЕРИО МИ СЕ МАЧОР ЖАРЕ.
КО ЛЕТИ ШТО СИЈА СУНЦЕ ЈАРКО,
У ФЕБРУАРУ СИЈА МОЈ ЖАРКО.
САМО СЕ МЕШКОЉИ ДОК ЈЕ ЈАВА,
А У СНУ СЕ ТРЗА, ДОК СПАВА.
СВАКИ ДАН УПРАЖЊАВА ВЕРАЊЕ,
ПРОРАДИЛО У ЊЕМУ ТЕРАЊЕ.
ПОЈЕДЕ УЈУТРУ, НЕШТО, У ТРКУ,
ДА НЕ ПРОПУСТИ ЉУБАВНУ ФРКУ.
ЈЕДНОМ ЈЕ ДОШАО ОЧЕРУПАН,
А ЈЕДНОМ МОКАР, КО КУПАН.
БЕШЕ МУ ИЗГЛЕДА, ЗА ПРОЛАЗ ТЕСНО,
ПА МУ РАСЕКОШЕ И УВО ДЕСНО.
АВАНТУРЕ ДОЛАЗЕ ЊЕМУ, У НИЗУ,
А МЕНИ МИШЕВИ УШИ ДА ИЗГРИЗУ.
КУКУРУЗУ, У АМБАРУ, НЕ ДАЈУ МИРА,
А НАЧЕШЕ И НОВИ ЏАК КРОМПИРА.
МОЈ ЖАРЕ ИЗГЛЕДА НЕМА МАНУ,
ПА МУ ЗАВИДИМ НА АНГАЖМАНУ.
НЕЗНАМ КАКВИ СУ ОСТАЛИ,
АЛ ЊЕМУ ЉУБАВ, БАШ НЕ ФАЛИ.
СВАКИ МАЧЈИ СТВОР ЖИВИ ОД СНОВА,
ТОКОМ ЦЕЛОГ ФЕБРУАРСКОГ МАЦОЗОВА.
СВАКОГ МАЧОРА ФЕБРУАР БУДИ.
ОНИ НЕ ВОЛЕ ПОВРШНО, КАО МИ ЉУДИ.
БЛИЖИ БИ БИО И ЈА СРЕЋИ,
ДА ЗНАМ ТАЈ ЈЕЗИК МАЧЕЋИ.
ДА ПРЕВОДИОЦА МАЧОР ИМА,
ПА ДА МИ КАЖЕ ШТА УЗИМА.
ЗА ОВОЛКО СРЦЕ, КО У ЛАВА,
СИГУРНО ПОСТОЈИ НЕКА ТРАВА.
САМО ПРИРОДА, ТУ НЕМА ЗБОРА,
МОЖЕ ДА ЛАВА НАПРАВИ, ОД МАЧОРА.
КАД ГА ОЧЕРУПАНОГ, ОНАКВОГ, ВИДИМ,
ДОЂЕ МИ ДА СЕ ПОСТИДИМ.
ЈЕДВА ЧЕКАМ, ДА СЕ ФЕБРУАР СЈУРИ,
ПА ДА МИ СЕ ВИШЕ ТУ НЕ ШЕПУРИ.
ДА СЕ НЕ ОСЕЋА ОНАКО СНАЖАН
И ДА СЕ ВИШЕ НЕ ПРАВИ ВАЖАН.
Србобран Матић – Алексинац
