U sredu su mi javili da sam primljen, u četvrtak sam otišao. Bez razmišljanja, bez kajanja, želeći samo da jednog dana imam nešto svoje. To u Srbiji nikada ne bih uspeo“, ovako govori Branko Popović (25), jedan od 200.000 Srba koji su otišli u Nemačku od 2000. godine. On je jedan i od pola miliona naših državljana koji su u pomenutom periodu napustili svoju zemlju da u „belom“ svetu potraže svoju sreću.
Sve nas je šokirala vest da Hrvati masovno odlaze da se nikada više ne vrate u svoju domovinu, ali nisu samo hrvatske majke te koje plaču za svojim sinovima na autobuskim stanicama, takvih primera je mnogo i u Srbiju, a neki bi rekli i previše.
Pomenutu zabrinjavajuću statistiku, u kojoj se govori o pola miliona ljudi koji su napustili Srbiju, objavio je OECD za period do 2016. godine. Mnogi će se zapitati šta je sa poslednjom godinom za koju postoji uvreženo mišljenje da je situacija još alarmantnija. Ipak, Analiza o kretanju na tržištu rada koju je objavila Parlamentarna budžetska kancelarija ranije ove godine, pokazuje da je trend takav da godišnje ode oko 35.000 ljudi.
U tom slučaju, da se vratimo na početak. Koliko je to Srba otišlo u 21. veku? Podaci pokazuju tačno: 416.946 ljudi do 2016. godine. Ako se tome doda 35.000 po trednu za 2017. godinu za koju ne postoje podaci, dolazi se do brojke od ukupno 451.346 ljudi koji su zemlju napustili za 17 godina, što je gotovo ceo Novi Sad i Niš zajedno.
Podaci su prikazani po zemljama za svaku godinu, s tim što za pojedine godine i zemlje ne postoje informacije, pa se smatra da je broj ljudi koji je otišao zapravo i mnogo veći. Zemlja u koju su Srbi najviše odlazili svakako je Nemačka. Ukupno 200.000 ljudi otišlo je u pomenutom periodu put nemačkih gradova da tamo okuša svoju sreću. I upravo je Nemačka zemlja u koju najviše odlaze i naše komšije Hrvati.
– Hrvata u Karlsrueru ima dosta, mnogo više nego nas Srba, a moglo bi se reći da je i nas previše za ne baš veliki grad. U poslednje dve godine ih je toliko da su cele porodice ovde doveli. Kada ih pitamo zašto odlaze, odgovor je isti kao i svakog prosečnog Srbina: velika nezaposlenost u Hrvatskoj i manjak perspektive – objašnjava Popović.
Srbi i generalno svi sa teritorije bivše Jugoslavije u ovom gradu od oko 300.000 stanovnika najviše rade na građevini, dok su žene mahom zaposlene kao čistačice u određenim objektima. Za to im, kako kaže Popović, ne treba znanje jezika. Sve više je fabrika koje ne zahtevaju poznavanje nemačkog.
– Ujutru kada putujem na posao sve vrvi od našeg sveta, koji ide u fabriku da radi. Često su cele firme samo sa našim ljudima, a ono što za šta su najviše angažovani su poslovi pakovanja – navodi Popović i dodaje da su ljudi koji dolaze iz Hrvatske većinom iz Slavonije, gde je, kako objašnjavaju njegove hrvatske kolege, situacija najgora.
Daleko iza Nemačke, kao zemlje u koju najviše Srba odlazi je Austrija sa oko 67.000 ljudi od 2000. godine, a visoko treće mesto drži, na iznenađenje većine, Slovenija sa gotovo 29.000 ljudi.
Za ovim zemljama slede Italija i Švajcarska sa po nešto više od 25.000 ljudi. Zanimljivo je pomenuti da ne postoje podaci za Veliku Britaniju, gde je, takođe, veliki broj naših ljudi odlazio u prethodnim godinama, a sve veći broj ljudi, skoro 15.000 njih otišlo je za taj period u Švedsku, što je više nego u Ameriku i Australiju zajedno.
Najveći broj ljudi koji odlaze su mladi, uzrasta od 15 do 24 godine, i to u proseku oko 20.000 ljudi godišnje, što je oko 60 odsto ukupnog broja iseljenika.
– Sve više mlađih od 20 godina dolazi u Nemačku, čim završe srednju školu. Najviše muškaraca koji se mladi i žene, dovode svoje supruge i osnivaju porodice. Razlog je što su mnogo manji porezi za oženjene, a procedura za „spajanje porodice“ nije mnogo komplikovana – kaže Popović koji je i sam doveo suprugu na isti način.
Ako se traži globalni razlog za odlazak mladih, on ima veze sa njihovim značajno nepovoljnijim položajem na tržištu rada nego u Evropskoj uniji, jer je stopa nezaposlenih mladih oko 31,9 odsto u Srbiji, dok je u Evropskoj uniji to slučaj sa 16,8 odsto njih.
O vraćanju u Srbiju mladi ne razmišljaju.
– Većina kada dođe, planira da ostane neko kraće vreme, zaradi neki novac i vrati se u svoju zemlju. Međutim, ubrzo vredan rad se isplati, novac koji zaradimo nikada ne bismo mogli da dobijemo u svojoj zemlji i odlučimo da ostanemo, tražeći stan, dovodeći porodicu, jednog po jednog. Nažalost, ne vidim sebe još u Srbiji, ali ko zna, možda nekad – zaključuje Branko Popović
Izvor , Blic.rs , Nikolina Govoruša
