Često puta, pišući o manje važnim ličnostima i događajima, mimoiđemo one koji su istinske vrednosti i veličine u pravom smislu reči, ali su toliko skromni i nenametljivi i prosto se utapaju među obične smrtnike i ne žele da budu ništa više od običnog čoveka.
Jedna od tih ličnosti je Goran Dojčinović, umetnik slike i fotografije, profesor, grafički dizajner, aktivista, ljubitelj motora… Ušao je u naše živote gotovo nečujno, da ne kažem ušunjao se i svako ko ga poznaje, reći će vam da ga je i ljudski osvojio.
Gorana poznajem preko dve decenije i naše prijateljstvo traje, bez obzira što se po nekim stvarima ne slažemo, što jedan drugom skrenemo pažnju, a na kraju imamo čvrste stavove. Njegov južnjački akcent mi je oduvek bio simpatičan a njemu samom vrlo preporučljiv. Često puta ga iz milošte zovem Mr Dojčinovski što je aluzija na nekada sjajnog fudbalera Zvezde Kirila Dojčinovskog, bez obzira što je Goran okoreli partizanovac. On je u ovom ekskluzivnom razgovoru za naš Portal na raspolaganju čitaocima koji će biti u prilici da vide o kakvoj se gromadi radi.
Da li bio ljubazan da se predstaviš našim čitaocima? Ko je Goran Dojčinović, odakle nam dolazi? Čime se trenutno bavi?
Hvala na tom pitanju, Rade, i hvala na prilici da se predstavim čitaocima. Kao što mudraci sveta u ljudskoj istoriji pa i ovi današnji kažu da je svako na zemlji rođen sa ciljem da nešto ostvari i da ispuni životni zadatak na ovoj našoj planeti pa se i ja često pitam ko sam i da li sam na pravom putu.
Rođen sam u lepom i malom Aleksincu kraj Južne Morave i odrastao na Aleksinačkom Rudniku jer dok su moji roditelji vredno radili i pravili kuću za nas, mene su čuvali moji deda Jole crnogorac i nana Milica. Kuća nam je uvek bila puna koji smo tu živeli a ja sam rastao u društvu sa tetkama kojih sam imao 5. Od ranog detinjstva sam imao potrebu da crtam gde god sam stigao pa sam često bio kažnjavan zbog toga tako da su neke knjige ili sveske sakrivane od mene kao i olovke a kasnije roditelje sam otrošio kupovanjem blokova za crtanje.
Za vreme osnovne škole i pola srednje u Aleksincu uspeo sam da osvojim sve moguće nagrade u likovnim takmičenjima i aktivnostima tako da sam u tinejdžerskim danima nekako skroz neplanirano upisao Srednju umetničku školu jer u planu je bila očeva želja da budem farmaceut. Niža Umetnička škola “Đorđe Krstić” mi je promenila sve planove za dalji život jer mi je dala znanje i ljubav prema ovom poslu koga imam i danas. U sedamaestoj godini sam zaradio svoj prvi novac radeći reklamu na jednom izlogu u Aleksincu i odlučio da se bavim grafičkim dizajnom ubuduće jer sam u to vreme video dobru priliku za sebe i bolji život. Upisao sam kasnije Fakultet umetnosti i završio sa diplomom profesora likovnih umetnosti smer graficki dizajn i bio prvi akademski grafički dizajner u mom Aleksincu, mada sam se uporedo sa tim bavio i fotografijom koju sam imao i kao obavezni predmet. Napustio sam Aleksinac 1995. ali sam bio vrlo zadovoljan dotadašnjim postignutim u mom malom gradu jer sam uspeo da sa svojim dizajn poslom i reklamnom proizvodnjom upoznam i pomognem mnogim privrednicima, privatnicima opštine kada su u pitanju bili dizajniranje logoa, reklama, enterijera kafića ili butika.
Moja velika ljubav je bilo i pozorište i mogu se pohvaliti da sam prvi scenograf sada veoma dobrog i uspešnog pozorišta Teatar 91. Naravno, bio sam i član-osnivač) udruženja likovnih umetnika ULUA čiji sam član i dan danas. Posebno mi je zadovoljstvo jer sam uradio dizajn logoa za našu likovnu organizaciju i u kojoj sam učestvovao na grupnim izložbama od osnivanja. Moj logo dizajn nosi i Foto udruženje Aleksinaca koje broji sve veći broj fenomenalnih i talentovanih fotografa sa godišnjim izložbama na kojima redovno i ja učestvujem.
Danas mogu slobodno da kažem da imam ostvarenih na destine logoa kompanija i korporacija širom sveta. 1995. godine sam napustio Srbiju i otišao u Novi Zeland gde sam bio do 99. a onda se preselio u Australiju i od tada živim i radim u Melburnu. Svo vreme se bavim grafičkim dizajnom, vanredno kao predavač i od ranih dvehiljaditih profesionalno fotografijom. Ne bih sada gnjavio čitaoce sa mnogobrojnim nagradama i dostignućima ali mogu slobodno da kažem da sam skoro dosegao vrh svoje profesije.
