ANDREJ ŠEPETKOVSKI : TATA KUPI MI AUTO

ALEKSINČANIN  , Andrej Šepetkovski je srpski filmski, pozorišni i televizijski glumac. Kao tata troje dece, za Detinjarije govori o svom roditeljstvu .

Predstavite nam se kao tata?

Težak zadatak. Preterano blag i popustljiv, a isuviše strog. Brižan. Ali neosetljiv. Glup i mudar. Brzoplet i strpljiv… Dakle, nestalan, mada se trudim da budem dobar. Najbolje će deca reći kakav sam.

Da li mislite da ravnopravno učestvujete sa mamom vaše dece u vaspitanju?

Da. Na različite načine učestvujemo. Ona se trudi, podučava, miluje, izgrdi, pere, pegla, brine, a ja se igram i  povremenim prisustvom dajem primer.  Kakav im je primer, bojim se u šta će deca izrasti.

Koliko provodite vremena sa svojom decom?

Uvek mi se čini malo, iako to ne odgovara istini.  I zaista je divno kad smo zajedno. Osim kad imam nešto važno da radim. Tada baš smetaju… Ne razumem kako nemaju ni malo osećaja kad treba da ćute i budu mirni. Ponašaju se kao neka deca.

Koliko vremena je potrebno da se na kreativan način posvetite detetu?

Sekund, ako sam raspoložen. Ako me ovosvetske brige slome, teže je… A te brige nisu opravdanje. Zato se ipak trudim da te dragocene trenutke kada oni traže jedinstvo sa nama ne propustim i da im se potpuno posvetim.

Koliko vaš profesionalni život utiče na vaspitanje deteta?

Neobičan mi je poziv. Ponekad smo nedeljama zajedno, a ponekad mesecima odvojeni. Kao da sam mornar. Navikli su.  Često me gledaju na TV-u i raduje me što to prihvatili kao i svaki drugi posao, bez neke velike ambicije da pođu mojim stopama. Možda je tako jer vide iz prve ruke da to uopšte nije lak posao, ali i zbog toga što im stavljamo do znanja da su svi poslovi isti i da treba da razvijaju svoje darove koji ih čine srećnim, koji god oni bili. Sa starijim sinom, a sad već i sa ćerkom , analiziramo te serije i filmove, kao i knjige, a i razmišljamo o  poruci koju šalju ta dela. I polako, u skladu sa njihovim uzrastom, usađujem im ideju da su zapravo ideja i poruka u mom, pa i svakom drugom poslu najvažniji.

Šta vi kažete o poverenju između roditelja i dece? Da li postoji razlika u vaspitanju ženskog i muškog deteta?

Poverenje se gradi iskrenošću i poštovanjem. Ne vređamo ih i ne ponižavamo. To jesu deca, ali moramo da poštujemo ličnost i da pomažemo da se razviju u radosne, slobodne i obrazovane ljude.
A što se tiče razlike u odnosu prema ćerki i sinovima, ona postoji. Ljubav je za sve podjednaka, naravno. Ali onaj stereotip da su očevi nešto popustljiviji prema ženskoj deci je istinit. Ne znam zašto je to tako.

Možete li da opišete savršeno dete?

Sva deca  su savršena, na svoj način.

Kakav je vaš odnos prema društvenim mrežama?

Nije baš pozitivan. Mnogo dragocenog vremena se tu gubi. Mnogo je negativnih uticaja.  Mogu da se nađu i pametne misli, ali dok dodjemo  do njih izgube se sati  i sati, a duša se zatruje… Možda je jedino korisno napraviti svoju, malu grupu prijatelja na mrežama. Ili čitati članke i objave odabranih i  umnijih.

Kakva je situacija kod vas u kući (kuhinji) po ovom pitanju?

Uglavnom supruga kuva i to sjajno. Mislim da voli  jer je kuvanje vrlo kreativno. Ponekad angažuje i decu i spremaju zajedno, pa to uvek bude praznik. A ja bih voleo da imam malo više vremena i nadam se da ću uskoro da im se pridružim. Ponekad im spremim svoj specijalitet, njoke sa pet, šest vrsta sira. Verovali ili ne, jednom sam kuvao i vašem gastro uredniku, pa neka on posvedoči da li imam potencijala za kulinarstvo, jer kompetentnijeg od njega nema.

Šta kažu vaša deca o vama kao tati?

Evo rezultata ankete. Citiram:

Aleksej, 13 godina : Super je, ali ima dosta mana.

Lara, 9 godina : Najbolji na svetu, najpametniji i najsnažniji. I mnogo ga volim.

Viktor, 4 godine: Neću da odgovorim…

Koji je vaš savet nama po pitanju vaspitanja dece?

Sve sam već rekao…. Volite ih, bez rezerve, ali nemojte ih razmaziti, ako im želite dobro. A to je težak zadatak.

Da li se uloga tate po vama danas svela na “Tata kupi mi auto”?

Uh, bolesti potrošačkog društva  i uticaj medija pogađaju i decu, te oni često traže da im se kupi nešto i stalno izmišljaju nove ,,neophodne” stvari. A  roditelji nedostatak vremena koje bi trebalo da provedu sa decom često nadomeste poklonima. Divno je darivati ih, potrebna je mudrost da se razluči šta i kada im je nešto zaista potrebno i šta će ih stvarno radovati. A kada vidimo da je u pitanju hir, te da razložno objašnjenje da odustanu od suludih zahteva ne pomaže, možda je najbolje ignorisati te želje ili skrenuti im pažnju i pokloniti im zajedničku kreativnu igru, priču, razgovor i  izlet. To su, za razliku od milion igračaka, momenti koji im ostaju u sećanju čitav život.

Izvor: Detinjarije.com