Пише Марић Душан
Народна изрека каже „о покојницима све најлепше“. Многи у Србији су то буквално схватили. Па сваког дана у медијима гледамо и слушамо хвалоспеве о покојницима који су били криминалци, дилери дроге, убице… укратко друштвени талог, а којима родбина, пријатељи и поједини таблоиди приписују моралне врлине којих се не би постидео ни покојни патријарх Павле.
Данас у новинама читам о Луки Мишковићу, несрећнику који је у недељу убијен у обрачуну из ватреног оружја са полицијом. У чланку смо исцрпно обавештени да је покојникова девојка објавила „веома емотивну“ читуљу у којој пише: „Био си душа предобра за овај свет… изгубили су они који таквог човека нису упознали… био си особа на чију доброту нико није имун…поносна сам што ме је волео неко као ти… с достојанством ћу чувати успомену на тебе“. Сузе су ми кренуле.
Шта читаоцу преостаје већ да помисли да је у питању ретко узоран младић, права добрица? Тек на крају текста, у последњој реченици, новинар нас обавештава да је покојник од раније познат полицији и да је био осумњичен за покушај убиства, диловање дроге и насилничко понашање. Све лепше од лепшег.
А пре него што га је полицајац убио у самоодбрани, малтретирао је власника и госте кафане, затим је напустио кафану и вратио се са два пиштоља, пуцао у власника кафане, ранио га и учинио доживотним инвалидом. На крају је запуцао и на полицајце који су покушавали да га уразуме. Прави излив доброте. Са барутним пуњењем. И све то у згради и испред зграде Физичког факултета.
Да је покојник био неки фин дечко то је очигледно. А само могу да претпоставим каква је тек увиђавна душа његова девојка. Која ће успомену на ово племенито биће, што без разлога на вратима факултета пуца у друге људе, чувати „са достојанством“. Не би ме изненадило да она или неко од његових пријатеља предложи да му се испред факултета постави биста. Да млади физичари имају прави узор. А не да се замлаћују Теслом и Пупином.
У Србији је заживела шизофрена пракса да, после убиства неког криминалца или дилера дроге, његови суграђани о њему говоре са поштовањем. Дирљиво, са пуно саосећања. Јесте се бавио криминалом и пљачкао људе, али се увек културно јављао кад се сретнемо на улици. Јесте туђој деци продавао дрогу и мало их убијао, али је често знао да моје дете у пролазу помилује по глави. Ономад ми је чак платио пиће у кафани. Ма прави комшија, душа од човека.
А онда ти исти пуни горчине питају зашто се полиција не обрачуна са криминалом. Па што да се обрачунава са теко финим и увиђавним људима?
Пре више месеци убијен је извесни Сале Мутави, вођа навијача Партизана. Криминалац, дилер дроге и насилник. Као директан повод за убиство медији су навели то да је наводно „бившег високог функционера ДБ“ заврнуо за 40 килограма кокаина. Обична ситница. Дрогу продао а заборавио да преда паре.
Полицајци који су вршили увиђај су били згранути кад је, убрзо након убиства, стигла висока функционерка МУП-а и почела да рида над телом мртвог криминалца. Као да јој је погинуо род најрођенији. Уз јадиковку о његовој доброти и ненадокнадивом губитку за Београд. Вероватно се забринула ко ће сада деци у престоници диловати дрогу?
А онда су кренули патетични изливи покојникових пријатеља и родбине. Извесна Бека, ваљда његова девојка, се од Салета Мутавог опростила читуљом у којој је написала да јој је драги био „краљ храбрости, части и витештва“. Српски Робин Худ. Цинизам, бесрамна дрскост, врхунска замена теза и – лудило.
Беки се и то учинило мало, па је додала: „Ти ниси био створен за овај прљави свет“. Зато се, ваљда, определио да продаје дрогу. Као снег белу.
Читајући у таблоидима писмо његове ојађене мајке како је био вредан и поштен, како је ринтао да би завршио факултет, али није могао да нађе посао (па се у доколици, између предаје два сивија, бавио продајом дроге, завођењем терора на Партизановом стадиону и премлаћивањем људи, што је цела Србија могла да гледа у директном тв преносу) сетио сам се Мире Марковић, сина Марка и „ношења гајбица“.
Разумем бол мајке и девојке, али у неверици сам се питао да ли су ове две жене пре него што су ово написале и уопште било када, бар на тренутак, помислиле на туђу децу коју је њихов мезимац увео у пакао дроге и преране смрти, на породице које је, продајући дрогу, уништио, на девојке и мајке које је у црно завио? Разумем њихову бол, али не разумем зашто од ње праве спрдњу са здравим разумом, исмевају и вређају све оне којима је њихов витешки јунак уништио живот. А списак није мали.
Најдаље су отишле битанге које воде Партизан. Фудбалери и кошаркаши тог клуба су на терен изашли са мајицама на којима је била слика Салета Мутавог!? Који је правоснажном судском пресудом осуђен на пет година затвора због диловања дроге и поседовања оружја. Тако су деци која навијају за тај клуб послали баш дирљиву поруку. Дрогирај се, дилуј дрогу и постани икона вољеног клуба.
Живимо у друштву потпуно поремећених вредности, у којем се и најгоре убице славе као јунаци и праведници. Докле више са том шизофренијом и са тим терором шљама и полусвета над пристојним људима? Докле више са ријалитима на телевизијама са националном фреквенцијом, у којима се промовишу проституција и настраности, којима се разара српска породица, којима се праве звезде од наркомана, лопова, психопата и најобичнијих ку*ветина?
О покојницима све најлепше, али престаните да хвалоспевима о њима правите спрдњу. Да од криминалаца који су уништавали туђе животе, који су нам децу убијали дрогом, којима је место на доживотној робији у неком рударском окну, 300 метара испод земље, правите узоре. Пожелеће нека од деце да буду то исто. И да њихове слике пуне насловне стране новина. Па ће кренути да дилују дрогу. И да тако убијају туђу децу.
Фото ок.ру,facebookreporter.org
