УЧИМ СЕ ДА БАЗДИМ И ДА БУДЕМ ЂУБРЕ,
ЈЕР МИСЛИХ ДА ЂУБРЕ МОЖЕ БИТИ СВАКО,
АЛИ, СА УЗДАХОМ, ЈА ИСТИНУ СХВАТИХ –
И ЂУБРЕ ДА БУДЕШ, НИЈЕ ТАКО ЛАКО.
ОКО МЕНЕ СВЕ САМИ ПРОСТАЦИ,
ЛОВАТОРИ, ЗВЕРКЕ И ВЕЛИКЕ ГАЗДЕ.
ДУШЕ СУ ИМ ПРАЗНЕ, А ПУНИ СТОМАЦИ,
КАКО САМО ЛЕПО, ПОЛУТРАЈНО, БАЗДЕ.
ДА ПОСТАНЕШ ЂУБРЕ, ПРОСТО ТИ МИЛИНА,
ЈЕР НЕ ОСЕЋАШ НИ МАЛО ТАЈ СМРАД.
ЗА ЂУБРЕТОМ УВЕК ДИЖЕ СЕ ПРАШИНА.
МОРАМ БИТИ ЂУБРЕ, ДОК САМ ЗДРАВ И МЛАД.
КАД ОСТАРИМ БИЋЕ И ЗА ЂУБРЕ КАСНО,
КАО И ЗА ВЕЋИНУ ИДЕЈА ЖИВОТА.
ШТО НЕ ПОСТАХ ЂУБРЕ, НЕЋЕ БИТИ ЈАСНО.
ОД ОСТАЛОГ ЂУБРЕТА БИЋЕ МЕ СРАМОТА.
ЗАТО ЋУ СВИМ СРЦЕМ ТЕЖИТИ КА ТОМЕ,
ДА ОД НЕКОГ ТАМО БУДЕМ ЂУБРЕ ВЕЋЕ.
ПРЕДАЋУ СЕ И ОТРОВУ СВОМЕ,
ЈЕР СВЕ ШТО МИРИШЕ ИМА МАЛО СРЕЋЕ.
ИАКО СМО ЂУБРАД, НЕК НАС МИНЕ ТУГА,
ЗНАЈУЋИ ЗА ОНО ШТО РЕКОШЕ СТАРИ:
„И ЧОВЕК ЈЕ РОБА, КО И СВАКА ДРУГА,
КОЈА СЕ, ОД СТАЈАЊА, НОРМАЛНО, ПОКВАРИ.
Србобран Матић – Алексинац
