Vlasnik pivare i lokalni lekar su pre 134 godine dobili državnu povlasticu da u Aleksincu ispituju i eksploatišu rudno blago. Kroz istoriju rudnik je imao uspone i padove, zahvaljujući njemu ovo je bio bogat kraj, a iako je skoro tri decenije zatvoren ljudi su i danas nostalgični i sećaju se “zlatnog doba”.
Između Južne Morave i Moravice, severozapadno od Aleksinca, prostirao se basen mrkog uglja. Istoričar Zoran Stevanović kaže da su se slojevi uglja pre skoro 135 godina često približavali površini zemlje u blizini Aleksinca i sela Kraljeva i Subotinca.
Meštani ovih naselja su to primetili i počeli su da kopaju ugalj koji su koristili za ogrev – navodi Stevanović.
Za to je znao i prvi industrijalac iz Aleksinca Johan Apel, koji je 1865. otvorio pivaru – prvo industrijsko preduzeće u ovom kraju . Da bi je pokrenuo bio mu je neophodan ugalj.
Tako je zajedno sa okružnim lekarom Đorđem Dimitrijevićem, kaže istoričar, 1883. zatražio i dobio od države povlasticu “Kraljevac”. To je značilo da na površini od 950 hektara mogu da ispituju i eksploatišu rudno blago.
Prve tone rude poslužile su kao pogonsko gorivo za pivaru, koja je naredne godine preseljena u Niš.Tada je doktor Đorđe Dimitrijević premešten za Beograd, ali njegov odlazak nije prekinuo saradnju sa Apelom. Naprotiv, oni vrše nova istraživanja i 1887. godine dobijaju novi dokument tzv. “Novi Kraljevac“ kojim se njihovo pravo proširuje na novih 260 hektara zemljišta. Ukupna površina obeju povlastica iznosila je 1.210 hektara – dodaje istoričar Zoran Stevanović.
Belgijski inženjer kupuje rudnik
Kao i svaki početak, i ovaj je bio težak. Istoričar Stevanović kaže da se tada malo proizvodilo u rudniku i da vlasnici nisu mogli da ga učine rentabilnim. Neki od razloga bili su jaka konkurencija na tržištu, česti požari, zarušavanja i nedovoljne investicije.
To je primoralo vlasnike da 1902. prodaju rudnik.
Kupio ga je belgijski inženjer Emil Froman, vlasnik velikih belgijskih rudnika na Sombri. Aleksinački rudnici i sva prava njihove eksploatacije prodati su za 40.000 tadašnjih dinara. Froman je iste godine sa 66 belgijskih akcionara osnovao društvo pod imenom „Bezimeno društvo za eksploataciju aleksinačkih rudnika“, sa sedištem u Briselu – ističe Stevanović.
Već sledeće godine je na ugljenokopima radilo 227 ljudi, a od toga su 15 bili stranci. Tada se ugalj prevozio volovskom ili konjskom zapregom. Kada se proizvodnja povećala, kaže Stevanović, prevoz zaprežnim kolima je bio spor i skup. Belgijanci su tada odlučili da naprave rudarsku prugu, od okna “Sveti Đorđe” do železničke stanice u selu Trnjane.
Tri godine nakon preuzimanja koncesije za eksploataciju od strane Belgijanaca, Aleksinac je postao veliki srpski ugljenokop, sa godišnjom proizvodnjom od preko 40.000 tona uglja – dodaje istoričar.
Nemci eksplozivom i potapanjem uništili postrojenje rudnika
Pre Prvog svetskog rata Aleksinački rudnik proizvodio je prosečno 65.000 tona uglja godišnje. Međutim, Stevanović kaže da su za vreme Prvog svetskog rata rudnik eksploatisali Nemci i tada izvukli 170.000 tona uglja.
Nemci su pri povlačenju oktobra 1918. eksplozivom i potapanjem uništili postrojenje rudnika, navodi istoričar, a prethodno su iznudili potpis od Belgijanca, predstavnika “Bezimenog društva”, da su rudnik predali u ispravnom stanju- kaže u svom tekstu J.Adamović koji je napisao za sajt južne vesti.
Okno “Sveti Đorđe” porušili su ubacivanjem eksploziva. Trebalo je nekoliko godina da se iscrpe voda iz ovog okna koje je kasnije služilo kao pomoćno-promajno okno. Potpuno je bilo uništeno mašinsko odeljenje kao i postrojenje za pranje, sortiranje i briketiranje uglja u Donjem Adrovcu, a delimično i žičara .
Prijavljena ratna šteta rudniku nikad nije nadoknađena, a kako kaže istoričar razlog je bio to što Zakon nije predviđao obeštećenje imovine stranih vlasnika na teritoriji novonastale države Srba, Hrvata i Slovenaca.
Gustav Sovaž je od 1903. do 1913. bio direktor rudnika, a zamenio ga je inženjer Prim Arnold, koji je upravljao sve do nacionalizacije rudnika – 5. decembra 1946. sa izuzetkom perioda od 1916. do 1918. kada je bio u nemačkom zatvoru.
Nakon rata počela prozvodnja uglja za prodaju
Samo jedno okno i to ono koje su okupatori izgradili za vreme rata, navodi istoričar, bilo je u upotrebnom stanju nakon oslobođenja. Ugljenokopi se ubrzano obnavljaju i pripremaju za proizvodnju, otvara se okno “Sv. Đorđe”, a potkop “Sv. Antonije” se renovira i produžava se rad.
Da je rudnik počeo da radi govori i podatak da je krajem maja 1920. godine otpočela i proizvodnja uglja za prodaju – dodaje Stevanović.
Aleksinački rudnici uspešno su prebrodili period ekonomske krize. Istoričar pojašnjava da su to uspeli zbog dobre poslovne organizacije. Značajan je bio i povoljan položaj rudnika, dodaje, raznovrstan asortiman, kao i pranje jedne količine uglja. Krug potrošača se širio, a ugljem su snabdevali sve grane domaće industrije, železnicu i brodarstvo.
Između dva svetska rata, Aleksinački rudnik smatran je najunosnijim ugljenokopom u Srbiji. Osim toga, to je bila najisplativija investicija belgijskog kapitala u Srbiji.
Kada je postao vlasništvo države menja ime u „Rudnici uglja Aleksinac“. Tada se organizaciono i tehnološki modernizovao i počeo da primenjuje nove metode rada, čime je završen period uticaja stranog kapitala na Aleksinačkim rudnicima – kažu istoričari.
Rudnik je najveću proizvodnju imao 1963. kada je iz 6 okana proizvedeno skoro 450.000 tona uglja. U to vreme je na Aleksinačkom rudniku radila rudarska, industrijska i nadzornička škola, navode istoričari, a postojala je besplatna tramvajska linija do Aleksinca, hotel, škola sa terenima, biblioteka, Dom kulture sa bioskopom, hoteli, ambulanta.
“Jedna rudarska plata kao dve profesorske”
Tih takozvanih srećnih vremena seća se električar Zoran Stanković, koji je od 1980. radio u jami zajedno sa rudarima.
Sećam se prvog dana i silaska u jamu, bilo mi je čudno, ali sam se posle navikao, jer sam imao raspored i znao sam da moram da završim posao – priča Stanković.
Iako je posao bio težak, priča Stanković, rudari su iz jame izlazili nasmejani.Posebno ih je radovalo to što je od rudarskih plata lepo mogla da živi cela porodica. “Para je tada bila vrednija”, kaže, pa se u Aleksincu uvek “osetilo” kad rudari prime platu. Mogli su i da kupe stan, izgrade kuću, a dobijali su i dodatne bonove za dobro obavljanje posla i dužinu rada.
Fotografije Dušan Stevanović
