Terapijska zajednica „Zemlja živih“ stvorena je pod okriljem Pravoslavne crkve sa željom da se pomogne svima onima koji se osećaju promašenim, neostvarenim, umornim, razočaranim, zavisnicima i nezavisnicima, tužnim i siromašnim u srcu. Uslov za ulazak u zajednicu je samo jedan, a to je želja za promenom.Obilazeći sve kuće terapijske zajednice „Zemlja živih“ krenuli smo ka jugu Srbije i Vitkovcu kod Aleksinca.Tamo se nalazi poslednja od šest kuća terapijeke zajednice. Na skrovitom i blagoslovenom mestu poznatom po čudnotvornim isceljenjima osnovana je najmlađa komuna.
Vozeći se uzbrdo ka kući u glavi nam se vrzmaju razna pitanja, kao i to šta meštani kažu na činjenicu da je ova kuća privremeno zatvorena. Mi smo je posetili dok su zavisnici tamo boravili. Otac Jugoslav nam je skrenuo pažnju na činjenicu da ovde nije bilo lako formirati i održati kuću, jer su meštani bili nepoverljivi.
Na tremu kuće zatičemo par mladića. Zaposleni su, prave ručak. Pričaju nam o svom životu pre zajednice. Tu su frizer, student, tehničar. Pošast ne bira ni slojeve ni profesiju, svuda je ima. Porodice su prevarene, izmanipulisane, jer zavisnik u traženju načina da nabavi novu drogu ne bira koga i kako vara. A onda se pretera i svemu dođe kraj. Uglavnom krive sebe za sve što im se tada dešavalo.
Najstariji Nemanja za par dana izlazi. Prošlo je više od dve godine kao je ušao na program. Kada ga je sestra zatekla drogiranog na ivici smrti, usledio je razgovor i priznanje. Zajedno su doneli odluku i tako je počeo njegov boravak u kućama terapijske zajednice.
Menjao je kuće, jer to i jeste deo terapije, da se ne udruže, vrate na staro. Rasterećen, želeo je da mu snimamo lice kao da će tim činom dokazati sebi i drugima da je prethodni život iza njega. Pričao nam je o par preostalih ispita na fakultetu i svojoj želji da ih položi.
Mi smo došli u Beograd, a posle par dana javio mi se da je i on izašao. Javljao mi se s vremena na vreme. Stalno sa nekim pomacima…
rts, Kosovka Ivković Bobić, foto Slobodan Petrović Cobi
