Iako se posao časovničara ,danas, potpuno razlikuje od onog koji je nekada radio njegov deda Dobrivoje, inače majstor sajdžijskog zanata, Dragan Brančić i dalje ponosno čuva sećanja i održava tradiciju svoje porodice u Aleksincu. Veštine koje je učio od dede i oca preneo je i svojim ćerkama.
Pre 80 godina su Aleksinčani svoje satove rado donosili na popravku majstoru Dobrivoju Brančiću, koji je bio poznat po tome što su njegove mušterije uvek izlazile zadovoljne i nasmejane iz radnje.Časovničarski kalfa Dobrivoje je postao u rodnom Bugojnu u Bosni i Hercegovini, a da bi postao majstor sajdžijskog zanata, morao je da pređe dug put. Prvi posao našao je tridesetih godina prošlog veka u Zagrebu.
Dobrivoje kao kalfa dolazi u Aleksinac krajem 1934. i počinje da radi kod poznatog aleksinačkog časovničara, majstora Jovana hadži Jovića, od koga nastavlja da uči zanat. Kada je Jovan umro, on ostaje da radi kod njegove žene, priča njegov unuk, a konačno 1937. polaže ispit i dobija majstorsku diplomu.
Tada iznajmljuje svoj prvi lokal koji je bio ovde u Ulici Knjaza Miloša, gde je sada knjižara “Kultura” na tom ćošku i tu otvara svoju prvu radnju. Onda je 1945. ili 1946. kupio lokal preko puta, gde je zgrada “Bela udovica” i tu je bio sve dok se nije srušila, do neke 1978. godine – priseća se Dragan.
Pre toga je Draganov otac Vojislav kupio lokal u istoj ulici naniže, gde su se preselili i ostali do danas. Ove godine biće 80 godina kako časovničarska radnja “Brančić” postoji u Aleksincu.
Prisećajući se života i rada dede Dobrivoja, njegov unuk kaže da je bilo mnogo anegdota. Recimo, časovničarska tezga je imala zaštitno staklo, priseća se Dragan, pa je deda imao običaj da se šali i da mušteriji ne doda sat preko pulta, nego da gurne kroz staklo, pa se mušterija zaleti i udari u njega.
Deda mi je inače bio vrlo šaljiv, pa je čak jedno vreme stajalo u izlogu “Ko me iznervira dobija 1.000 dinara, osim ukućana”. Tako su ljudi pokušavali da dobiju nagradu, pa na primer probaju da ga uvrede, a on se samo nasmeje – priseća se sa osmehom Dragan.
Jedan čovek je bio baš uporan, pa je ušao sa kofom vode i polio ga usred radnje. Međutim, deda se samo zahvalio čoveku što mu je oprao kosu. Na kraju, niko nije uspeo da “osvoji nagradu”.
Svi su ga pitali, pa kako možeš da se ne iznerviraš, a on je rekao “pa jesam li ja lud da dam 1.000 dinara”. To je bilo sedamdesetih godina i hiljadarka je tada bila kao sada 10.000 dinara otprilike. Dedu su inače svi pamtili po tome što je bio duhovit, njegove šale nikad nisu bile vulgarne, a svaka mušterija je izlazila nasmejana iz radnje, to mu je bilo pravilo – priča Dragan.
Dragan Brančić, unuk poznatog časovničara, kaže da kao mali nije hteo da mu to bude životni poziv, ali nije želeo da propusti da uči od majstora veštine sajdžijskog zanata
Kada sam bio 5. razred osnovne škole, otac mi je rekao da, ako hoću da učim, da je pravo vreme da počnem, jer prsti treba da se naviknu na te male, sitne alate. Kad čovek odraste, više ne može tako da drži pincetu kao kad je mali, pa je najbolje da od malena uči – priseća se Dragan.
S obzirom na to da su imali porodičnu radnju, u kojoj su radili njegov deda i otac, Dragan kaže da mu je bilo žao da ne nauči zanat, iako ga je tada više zanimala elektronika od mehanike. Tako je od kraja 5. razreda svaki raspust provodio u radnji i vežbao.
Podjednako je učio od dede i oca. Ne može da proceni ko je bio bolji učitelj, jer svaka generacija majstora ima nešto svoje. Deda je, kaže, bio velemajstor za zidne satove, za mehaniku i automatiku.Otac je perfektno znao sve to što je deda znao, ali i ove nove automatik satove, štoperice, što pre nije bilo. Ja sam sve to izučio, ali sam počeo da učim i kvarcne satove na baterije, što moj otac uopšte nije hteo da počinje da radi, pa čim neko donese kvarcni sat on dođe kod mene – kaže Dragan.
.
