Било му је тек двадесет прва година. Сањао је обичне младеначке снове, маштао о будућности, желео хиљаду малих и великих жеља…И био увек насмејан, позитиван, искрен и срдачан. Дечак пред којим се тек пружао живот.
Био је и војник. Војник на редовном одслужењу војног рока у Ђаковици на Косову. Косову које се још није звало наше и њихово, Косову на коме је још владао привидан мир. Или се и њему и свима нама тако чинило. Уз музику и песму, онако како се јединац из угледне породице и шаље да одужи дуг домовини, из родног Трњана код Алексинца, отишао је у касарну.
А онда се све променило. У ваздуху је почела да се осећа напетост, звецкање оружјем постало је све чујније а црни облаци све видљивији. Све чешће су са Косова пристизале вести о мучким нападима, пушкарању и провокацијама сепаратиста.
Тог 29. маја 1998. године, млади војник, Војкан Матић налазо се са својим друговима на логоровању у близини карауле „Морина“ недалеко од Ђаковице. Дан сунчан и ведар, онако ваљда како само мајски дан уме да буде. Војкан са још пар својих колега креће у редовни обилазак карауле. А онда цвркут птица прекида страховита експлозија. Мучки постављена мина зауставила у трену једну младост. На лицу места гину Војкан и Драган Игњатовић (26) , војник из околине Бојника. На путу за ВМА повредама подлеже и војник Душан Тасић (21), војнк из Пожаревца. Потпоручник Владица Ђорђевић и војник Жарко Милосављевић рањени су.
Три млада живота прекинута су у трену, три пупољка покошена су у најлепшем пролећном месецу. Kукавички , подмукло, без могућности и без права на одбрану. Туга се надвила над питомо алексиначко поморавље…
Да је преживео Војкан Матић би ове године напунио 40 година. Можда би део својих снова и жеља већ испунио, а нове сањао и радовао им се. Био би сигурно и даље насмејана, ведра добричина која шири позитивну енергију око себе. Да је преживео, да су преживели, можда би данас били пријатељи који настављају војничко дружење…
Војкан Матић сахрањен је 31. маја 1998 године на сеоском гробљу родног Трњана на левој обали Мораве коју је толико волео. Неколико дана после његове погибије на адресу родитеља стигло је његово писмо у коме се млади војник радује чину разводника који је стекао, моли родитеље да не брину и шаље поздраве свима…
Деветнаест пролећа прошло је од тада. Деветнаст пролећа која никад више нису била иста као
тог маја 1998 године. На згради Дома културе у Трњану постављена је спомен плоча војнику Војкану Матићу, који се придружио косовским јунацима изгинулим за одбрану домовине, у знак почасти, захвалности али и опомен и обавезе. Обавезе да његову, да њихову, младост и жртву поштујемо и чувамо од заборава.
Светлана Биорац Матић
