Vodotoranj u sklopu železničke stanice u Žitkovcu, bez sumnje je simbol ovog naselja. Izgradjen je krajem 19. veka za potrebe železnice, obzirom da je prvi voz kroz Žitkovac prošao 1884. godine, kada je i završena izgradnja pruge Beograd – Niš i jedam je od retkih preostalih vodotornjeva u Srbiji.
Vodotoranj je obezbedjivao vodu parnim lokomotivama sve do kraja šezdesetih godina 20. veka, kada su uvedene, najpre dizel, a po završetku elektrifikacije pruge i električne lokomotive.
Sa odlaskom „parnjača“ u istoriju, vodotoranj je napušten i prepušten zubu vremena i vandalima. Objekat je u očajnom stanju. Fasada i krov propadaju iz godine u godinu a unutrašnji deo je pretvoren u javni nužnik.
Pre nekoliko godina, grupa meštana predložila je Savetu mesne zajednice da se vodotoranj sanira, preuredi i dobije potpuno novu namenu, pre svega za kulturne sadržaje. Trebalo je uspostaviti kontakt sa čelnicima Železnice i sa mogućim donatorima, ali ništa od toga nije uradjeno. Pokretači inicijative predlagali su da se u vodotornju naprave Galerija i etno restoran sa vidikovcem kao i osnivanje slikarske kolonije koja bi bila posvećena preminulom slikaru Mići Stoiljkoviću kome je vodotoranj bio čest motiv na slikama i grafikama.
O tome kakva je dalja sudbina vodotornja u Žitkovcu verovatno ne znaju ni u samoj Železnici, iz prostog razloga što, evidentno je, o njemu i ne razmišljaju.
Vodotornju koji je spojio tri veka i dva milenijuma namenjena je tužna uloga tavorenja kraj pruge, sve do onog dana kada će se jednostavno, sam od sebe srušiti.
A o njegovom postojanju svedočiće slike i grafike Miće Stoiljkovića, naslovna strana knjige „Otkucaji“ Dragiše Markovića i, naravno Ružica Sokić koja u filmu „Žuta“ pominje nekog tipa koji ju je ostavio baš kod ovog vodotornja…
Od tada do danas, vodotoranj je još više propao,a Železnica i dalje ne razmišlja o njemu .
